За Дона

Није било неба изнад нашег села. Зато смо ишли у град да гледамо месец и птице, на другој страни реке. Људи у граду нису били срећни што нас виде, али нису покушавали да нас спрече. На једном брду, где је била црква од цигле, чак су изградили платформу као осматрачницу. И пошто су сматрали да пијемо, направили су малу крчму, и полицијску станицу, поред клупа и телескопа који се плаћају.
Ја сам разумео људе у граду. Много су пропатили од стране бесних и завидних дошљака. И мада је било увредљиво то што нас - скоро градски људи - сматрали да сметамо, ми смо их ипак разумели. И они су разумели нас. Нису нас отерали. Небитно шта су писали по веб сајтовима, нису нас отерали.

Сви су разумели, ако су били фер, да није наша кривица што смо изгубили небо. Чак у неку руку, то је била велика част за нас. Маршали четири коалиција су изабрали наше небо за њихову епску битку, зато што небо изнад нашег села је најбоље на свету: мирно и без облака. Сунце је прелазило преко нашег неба мирно као река. Добро се сећам, неба и сунца. Маршали су нашли ово место као идеално за задњу битку. Ништа изненађујуће. Ово је време када су све војске ваздушне, а овде није било облака, турбуленције. Било је савршено.

Ово је био први не-линеарни рат. У примитивним ратовима деветнеастог и двадесетог века, битка је била између две стране: два народа или два привремена савеза. Али сада, четири коалиције су се судариле, и није било два на два, или три на један. Било је сви против свих.

А и како силне су коалиције биле! Не као претходне. Ретких је било држава које су ушле у коалицију недирнуте. Десило се то да су неке општине бирале једну, друге другу страну, а неки градови, генерација, пол или професија - исте државе - бирале трећу страну. И онда су мењале таборе, прелазили како им воља, некад чак и за време битке.

Циљеви ових у рату су били различити. Неки да заузму спорну регију, неку да успоставе нову веру, неки да би имали већи рејтинг, или тестирање нових ласера и летећих бродова, или да забране дељење људи на мушкарце и жене, пошто полне разлике поткопавају темељ нације.

Наивни команданти из прошлости су тежили победи. Сада више нису тако глупи. Ово наравно не значи да није било оних простих, који су ископавали старе војне слогане из архива, типа: Победа ће бити наша! Негде је то и помагало, али углавном, разумело се да је рат сада процес, тачније део процеса, његова акутна фаза, можда не тако битна.

Неки људи су ушли у рат само да би били поражени. Били су надахнути цветањем Француске и Немачке после Другог Светског Рата. Али испоставило се да се постигне пораз, било исто тако тешко као постићи победу. Била је потреба воља, жртва, савршена употреба свих војних сила, и још поред тога, флексибилност, хладнокрвност, и вештина да се рукује кукавичлуком и тупошћу.

Али ово све је схваћено и анализирано касније, од стране историчара и економиста. Тада је био само рат. Трећи Светски Рат, прилично застрашујућ. Имао сам шест година. Сви смо имали шест или мање, сви који су данас у Друштву, сада у тридесетим. Сви се сећамо како су се са четири стране неба спустиле четири велике армаде. Ово нису биле бучне, цвилеће и режуће машине старог века, какве видимо у видео игрицама. Сада је била имплементирана нова технологија абсолутне тишине, са неким невидљивим системом потпуне заштите од звука.

Стотине хиљада авиона, хеликоптера и ракета су уништавали једни друге цео дан, у гробној тишини. Чак и они погођени који су падали су били безвучни. Понекад су се чули смртно рањени пилоти, али ретко, јер су скоро све летелице биле беспилотне.

Тада је аутоматизација била убрзано увођења у општу употребу, не само у сектору транспорта. Појавили су се хотели без особља, продавнице без продаваца, куће без домаћина, финансијске и индустријске фирме без директора. Чак су организоване неколико 'беспилотних' влада, као резултат демократских револуција, тако да за авионе није било ништа ново.

Као резултат тога, није било никог да вришти док су падали на кровове, мостове и споменике. Једини звук који се чуо био је пуцање и пропадање наших кровова и кућа, које су се рушиле под кишом олупина и делова. И није било буке. Систем сузбијања звука је ефективно радио целом дубином борбеног поља.

Родитељи су покушали да нас заштите у граду. Изнад града, небо је било чисто, али градски људи су затворили град. Наши родитељи су молили за помоћ, са наше стране реке. Преклињали су да приме децу, бар оне млађе од десет, или седам, или три. Или млађе од годину дана, или само девојчице. Град није попустио, и ми деца смо их разумели. Разумели смо и наше родитеље наравно, рачунајући и моје.

Мој отац је рекао: неће да нас пусте унутра, морамо да се укопамо. Укопали смо се у песак на обали реке, чинило се за минут. Сви су, и дебели и стари. Људи не познају себе баш добро. Можда се чини чудним, али ми смо много гипкији и паметнији од црва. Један детаљ: била је зима. Замрзавало је све. Песак је био чврст.

Мама и тата су били са мном. Били су топли и меки. Тата, храбар и паметан човек, понео је моје омиљене слаткише, пун џеп. Мама је понела моју видео игрицу. Са тим, био сам срећан и није ми било досадно у рупи, па ми је време прошло лепо. Увече је реп авиона пао на нас.

Авиони Северне Коалиције су били супер лаки, направљени од скоро безтежинских материјала. Чак и да је пао цео авион на нас, не би нас повредио. Тата нас је укопао прилично дубоко.

Још један реп авиона је пао на нашу рупу. Нажалост, био је старији авион Јужне Коалиције, безвучан али тежак. Наша рупа је била дубока, али не довољно дубока, пошто је реп авиона био тежак. Песак изнад нас је био замрзнут и чврст, али ипак песак, не цемент, не челик. Песак. А песак није челик. Научио сам то тада добро, једном за свагда. И до данас, пробуди ме ноћу и пита: да ли је песак челик? Ја одговорим: Не! У било којој ситуацији да сам, не паузирајући ни тренутак да размислим, без сумње и забуне. Не.

Лежим између маме и тате, и нисам чуо удар. Изгледа да је тата направио неки чудан звук, када га је тежина притисла, или је опсовао. Нешто је викнуо и мало ме уплашио.

Можда је и мама пустила неки звук, али нисам сигуран. Не верујем ни да је имала времена за осмех, као што је стално радила када се нешто спонтано деси оцу или мени. Надам се да није било болно.

Погинули су. Ја нисам. Смрт је кружила око њихових тела, али ме није дирала. Само је мој ум био дирнут њом, њенин мраком и страшним присуством. Нешто је прокључало у мом мозгу и испарило: трећа димензија, висина.

Када су ме извадили из рупе следећег јутра, био сам се смрзао, пошто су моји родитељи брзо постали хладни као песак. Видео сам дво-димензионални свет, бесконачан у ширини и дужини, али без висине. Без неба. Где је, питао сам? Рекли су ево га овде. Не видим га, не видим га! Успаничио сам се.

Лечили су ме, али ме нису излечили. Овај тип потреса не може бити излечен. Реп авиона је спљескао моју свест као палачинку. Постала је равна и проста. Шта видим када погледам горе, изнад нашег села? Ништа. Како изгледа, на шта личи? Изгледа ни на шта, личи ни на шта. Није да не могу да одговорим, опишем, ништа слично. Једноставно тамо је ништа.

После рата, било је око педесет богаља као ја. Испоставило се да сви ми, дводимензионалци, смо били исто годиште. Како и зашто? Нико не зна. Научници су копали по нашем уму. Написали неколико радова. Вукли нас по симпозијумима и толк-шоувима. Неколико фондација су направљене у наше име. Да нам се неко смеје било је забрањено законом. Направили су још једну осматрачницу и добротворну организацију. А онда смо испали из моде, и сви су заборавили на нас.

Да бар само нисмо видели небо изнад нашег села, то би било ништа, него наше мисли су изгубиле концепт висине. Постали смо дводимензиони. Разумели смо само 'да', 'не', 'црно', 'бело'. Није било двосмислености, полу-тонова, Нисмо знали како да лажемо.

Све смо разумели буквално, и то нас је направило неспособним за живот, беспомоћне. Требала нам је стална нега, али они су нас напустили. Нису нам дали да радимо. Нису нам дали пензију за инвалиде. Многи од нас су пропали, пали и ишчезли. Ми који смо остали смо се организовали, да преживимо, да се спасимо или умремо заједно.

Направили смо Друштво, и припремили револт простих, дводимензионих против комплексних и злих, против оних који не одговарају са 'да', или 'не', који не говоре 'бело' или 'црно', који знају неку трећу реч, много много трећих речи, празних, обманљивих, збуњујућих, прикривајући истину. У овим сеновитим и пауковим мрежама, у овим лажним сложеностима, се крије и множи злоба овог света. То је Кућа Сотоне. Ту они праве бомбе и новац, говорећи: 'ево пара за добробит поштених, ево бомби за одбрану љубави'.

Долазимо сутра. Победићемо или ћемо пропасти. Нема трећег начина.

Da fuk

Nasao si poruku iz 2014

Vlasi ko Vlasi

Escrito por Tiger, 20.06.2019 at 18:41

Vlasi ko Vlasi

Username te bas dobro opisuje

Escrito por Tiger, 20.06.2019 at 18:41

Vlasi ko Vlasi

Svi Vlasi imaju puno vlasi u kosi